Slav­ni ame­rič­ki ro­ker Džon Bon Džo­vi ka­že da ni­je imao te­ško dje­tinj­stvo te da ni­je bio pro­ble­ma­tič­no di­je­te. Po­ro­ci ga ni­ka­da ni­su za­ni­ma­li, kao ni kon­cer­ti u ma­lim sa­la­ma.
Dje­tinj­stvo
- Od­ra­sta­nje u Nju Džer­zi­ju za me­ne ni­ka­da ni­je bi­lo tra­u­ma­tič­no. Lju­di ko­ji su ta­mo ži­vje­li pri­pa­da­li su sred­njoj kla­si, bi­li su pro­sječ­ni, ali do­bri. Imao sam sre­ću da od­ra­stem uz oba ro­di­te­lja, ko­ja su me vo­lje­la, i dvo­ji­cu mla­đe bra­će. Bi­li smo jed­na sreć­na po­ro­di­ca ko­ja je pri­pa­da­la rad­nič­koj kla­si. Ni­kad ni­sam bio pro­ble­ma­tič­no di­je­te. Kad sam imao če­ti­ri go­di­ne, ustao sam iz kre­ve­ta i oti­šao kod su­sje­da, po­ku­cao na vra­ta i re­kao: „Iz­vi­ni­te, mo­ja ma­ma još spa­va, da li ima­te pa­hu­lji­ce?“ To je bi­la naj­go­ra stvar ko­ju sam ura­dio.
Sla­va
Sla­va je ne­ka vr­sta tra­u­me kroz ko­ju mo­ra­te da pro­đe­te čim po­stig­ne­te pr­vi uspjeh. Ka­da je do­šla, bio sam pot­pu­no ne­pri­pre­mljen. Od­jed­nom sam pot­pi­si­vao ugo­vo­re, a mo­ji ro­di­te­lji su po­če­li da se osla­nja­ju na moj no­vac.
Već mi je do­sa­di­lo da pje­vam svo­je naj­ve­će hi­to­ve. Da li stvar­no tre­ba da još jed­nom pje­vam „Li­vin’ on a Prayer“? Da. I opet, i opet – ta po­mi­sao me de­pri­mi­ra. Mo­ram se jed­no­stav­no po­mi­ri­ti s tim. Onog tre­nut­ka ka­da vi­še ne bu­dem mo­gao da da­jem svoj mak­si­mum, jed­no­stav­no ću oka­či­ti mi­kro­fon i za­vr­ši­ti ka­ri­je­ru. Ni­ka­da ne­ću svi­ra­ti u ma­lim sa­la­ma, i to ne­ma ni­ka­kve ve­ze s mo­jim egom. Jed­no­stav­no vo­lim da gle­dam mo­re lju­di is­pred se­be.
Bend
Ka­da je Ri­či Sam­bo­ra na­pu­stio bend, sr­ce mi je bi­lo slo­mlje­no. Ra­di­li smo za­jed­no 30 go­di­na. Sa­da mu ni­šta ne za­mje­ram, ali mi­slim da je to mo­gao da iz­ve­de na pa­met­ni­ji na­čin. Umje­sto to­ga, sa­mo je jed­nog da­na od­lu­čio da ne že­li vi­še da ra­di sa na­ma. Zlat­ne go­di­ne mu­zi­ke su iza nas. Mi­slim da se još du­go ne­će de­si­ti da ne­ko pro­da 30 mi­li­o­na al­bu­ma. Ne bih vo­lio da sam sa­da mla­di mu­zi­čar i da tek kre­ćem ovim tr­no­vi­tim pu­tem.
Si­na­tra
I po­red broj­nih gla­si­na, ni­sam krv­ni srod­nik Fren­ka Si­na­tre, ali uvi­jek sam vo­lio tu nje­go­vu gla­šči­nu. Ko ne bi že­lio da bu­de po­ve­zan s jed­nim ta­kvim li­kom.
Po­ro­ci
Uvi­jek sam bio za­do­vo­ljan ka­da bih mo­gao da po­pi­jem ča­šu vi­na pri­je od­la­ska u kre­vet. Dro­ga ni­kad ni­je bi­la do­volj­no pri­ma­mljiv ma­mac. Vi­dio sam mno­go lju­di ko­ji­ma je dro­ga uni­šti­la ži­vot.
Ni­kad u far­mer­ke
Ne­ma to­ga na svi­je­tu zbog če­ga bih da­nas obu­kao po­ci­je­pa­ne far­mer­ke. Mi­slim da sam do­volj­no vri­jed­no ra­dio da tih ru­pa vi­še ne bu­de.


Brak

Uko­li­ko tre­ba da bu­dem mo­del uspje­šnog, vjer­nog rok mu­škar­ca, pa ne­ka bu­de ta­ko – iako su Bo­no Voks i Brus Spring­stin u bra­ku i du­že od me­ne. Mo­ja su­pru­ga i ja smo osta­li za­jed­no iako ni­smo jed­no dru­gom du­va­li za vra­tom. Ima­mo če­tvo­ro dje­ce i na­še ulo­ge se zna­ju: ja pa­ku­jem ko­fe­re, ona pa­ku­je ru­čak dje­ci za ško­lu.